Виртуалност је, добрим делом, нова реалност. Свакако, не треба да јој се потпуно препустимо, али ни да је одбацимо, само зато што „у наше време то није тако било“.
Следе савети о играма које би ваше дете требало да игра, какво би требало да буде временско ограничење, и како да контролишете време проведено за екранима и шта да радите уколико њихови другари играју насилне игре.
Које игре игре дете може да игра?
Баш попут филмова, све видео-игре имају старосно ограничење, односно ознаке за који узраст одређена игра није прикладна. Уколико не бисте дозволили детету да гледа филм који није погодан за млађе од 18 година (у неким случајевима, 16 или 12), онда свакако не би требало ни да игра игру која је на овај начин обележена. На сву срећу, мит је да су све игре само пуцњава и рат.
Дакле, који су погодни наслови за млађу децу?
Можда бисте могли да погледате игре које подстичу креативност и нагон за грађењем, стварањем – као што су Minecraft, LittleBigPlanet, Lego Worlds или Super Mario Maker. Деца тако користе машту, а ви ћете имати мањи осећај кривице зато што не свирају виолину или иду на часове сликања. Уколико имате таблет, Toca Boca нуди лепе, занимљиве игрице за млађу децу која неће осетити налет досаде после 30 секунди.
Уколико и сами волите видео-игре, размислите да их уведете у свет неких старих дечијих класика – римејка попут Ratchet & Clank и Crash Bandicoot.
Колико дуго би дете смело да игра?
Идеално, деца би требало да проведе време градећи бродове од лијана, пецајући и смејући на сунцу. Нажалост, живимо у реалном свету у коме се стварност све више окреће виртуалном.
Свакако, то не значи да дете не треба да проводи време напољу, напротив, докле год му ви усмеравате време, постарајте се да оно буде што више на отвореном, свежем ваздуху. Такође, када је дете унутра, треба практиковати и остале активности „за унутра“ попут читања, слушања музике, прављења робота од кутија и лего коцкица итд. Али исто тако им дозволите да играју видео-игре, јер је деци потребно да и тако проводе време. Све је у равнотежи – не би требало да играју игрице по цео дан, као што неће јести кидер јаја за сваки оброк.
Постоје одређене препоруке да деца испод 18 месеци не треба да користе екране уопште, а касније максимум сат времена дневно док не напуне пет година. Са пет година би то већ могло мало да се продужи, али треба имати мере и ускладити време које дете проводи на екрану са осталим активностима без екрана (којих, наравно, треба да буде више).
Који је најбољи начин да децу одвучете од екрана?
Биће лакше да децу одвојите од конзола ако на самом почетку игре одредите колико смеју да играју. Пет минута пре истека времена их подсетите да ће ускоро морати да угасе игру, тако да имају времена да сачувају постигнуто. Будите доследни, али разумни, уколико им заиста треба само један минут да заврше меч или победе боса, дозволите им. Друга опција је да им кажете да ће их сваки минут играња након првобитног временског ограничења, коштати пет минута у следећој гејмерској сесији.
Шта да радите уколико њихови другари играју GTA или неку другу насилну игру?
Ово је социјално минско поље: Како рећи другом родитељу да сматрате да ваше дете не би требало да игра игре које су његовом детету дозвољене, а да испадне да их осуђујете (што заправо, радите)?
Најбоље је да будете искрени, али не и превише искрени. Ставите нагласак на своје дете – објасните да сте забринути због њихове (не)зрелости, односно колико лако могу да буду поводљиви, било да ли су довољно развојно способни да виде нацистичке зомбије који су до смрти изударани зарђалом цеви итд. Врло је вероватно да ће и други родитељ да буде саосећајан и да ће ограничити играње ових игара у пристуству вашег детета (а можда и неће!)
Нема непобитних доказа о вези између видео-играра и насилног понашања, и много се расправља о овој теми. Мала количина изложености ствара мало вероватноће да ће то утицати на понашање вашег детета. Важна ствар је, као и увек, отворен, искрен дијалог.
Закључак
Као и многи аспекти родитељства, тако и допуштање (ограничавање и усмеравање) играња видео-играра своди се на комбинацију доношења обавештених, промошљених одлука и оних које доносите успут. Свака конзола има и савете за родитеље где можете прочитати препоруке о томе како да одредите разне границе (временске, старосне и сл.) Познајете своје дете боље него ико други, па верујте и својој интуицији када је у питању оно што је добро за њих.