Док сам паковала пакетиће за децу, размишљала сам о томе када сам престала да верујем у Деда Мраза. Нисам могла да се сетим. Да ли то значи да, заправо, никада нисам веровала? Или да, можда, нисам престала? У сваком случају, шта значи веровати у Деда Мраза? Зашто неки људи сматрају да је боље „на време“ рећи деци истину, док други верују да срећно детињство подразумева и веру у овог презаузетог симпатичног декицу који у поноћ оставља пакетиће (послушној) деци?
Прво, чини ми се да је данас све теже веровати у Деда Мраза из простог разлога – не постоји јединствен Деда Мраз (у кога би се неко од укућана маскирао) већ док тај један допутује из Лапоније, деца су се већ сусрела са бројним Деда Мразовима – на улици, у вртићу, на представама, у маркету, на рекламама, у играоницама итд. Лако им, свакако, можемо рећи да су то тек неке деде који се облаче као Деда Мраз, али да ће онај прави стићи 31. 12. мало пре поноћи у оставити поклоне испод јелке.
Али, зашто им то рећи? Има ли смисла подстицати ову идеју?
Није тешко разумети зашто неки родитељи желе да њихова деца верују у Деда Мраза што је дуже могуће. Неки кажу да је реч о маштовитој игри, која је добра за децу (мада је дискутабилно да ли је реч о маштовитој игри, ако није у питању игра, већ уверење). Неки из Деда Мразовог табора такође наводе да на овај начин деца могу да науче нешто о емпатији, другим културама и географији – док замишљају како тај исти Деда Мраз, који је небом долетео до њих, прелази океане и планине како би деци широм света разносио поклоне. Док је другим родитељима практично да имају списак за Деда Мраза, као и систем негативне листе, односно – уцењивања да Деда Мраз неће донети одређени поклон ако се дете не понаша као што доликује, или да неће моћи да уђе у собу ако су растурене играчке итд.
Можда је све то претерано, али треба имати на уму да не треба отићи у другу крајност и сматрати да је погрешно (опасно) веровање у Деда Мраза. Размислите, реч је о једном заиста бенигном веровању. Вера у Деда Мраза је нешто што се (ипак) прераста. Деца када пређу тај праг веровања у деда Мраза, не осећају се лоше – просто схватају да је веровање у њега нешто резервисано за млађу децу, нешто што су они прерасли. Веровање се развија како се дете развија, и све се само одвија.
Намеће се једно друго питање – да ли охрабрујуће веровање у Деда Мраза узрокује неповерење у ауторитет уопште, и да ли је то добра или лоша ствар? Ипак, ауторитет се неће нарушити на овај начин, тако да је ефекат сигурно прилично мали. Али исто тако, не треба претпоставити да је подстицање деце да испитују ауторитет нешто лоше. Можда је, заправо, корисно показати им да нема коначних „чувара истине“.
Никада није на одмет нагласити да је празнична сезона (каква год била културолошка или религијска подлога) – генерално начин да се повежемо са породицом и драгим особама, и да покажемо блиским људима да бринемо о њима и да мислимо на њих. То је, у неку руку и смисао даривања. Ми поклањамо, али и добијамо поклоне, и деца ће тај механизам почети да примењују и сами – пожелеће да учествују у чину давања, који је јако важан! А тренутак када деца схвате да је реч о међусобном поклањању, које није увек условљено идејом награђивања, већ љубави, санзаће нешто више, неку вишу истину, која ће можда и остати утишана… Док не крену и сами да бирају поклоне и аранжирају њихово украшавање.
То би могла да буде метафора и за сам живот. Можете да будете тврдокорни материјалиста, и да уживате у људском искутву, без веровања у магију. Ми волимо да причамо приче, потребне су нам везе са другим људима, осећамо се успешнијим када верујемо у сврху и значај. Чак иако је значење крајње субјективно, кога је брига? Ми сачињавамо сопствено значење, које је истовремено ту да нас оснажи и ослободи. Ми не наслеђујемо схрху од друштва, из неког древног система веровања који нам се преноси. Неке ствари на свету су стварне, неке нису, неке су само метафоре или само осећања. На крају крајева, сами треба да изађемо на крај са њима, и ту нам Деда Мраз неће помоћи, али ни одмоћи.
Сећам се да се тата дуго маскирао у Деда Мраза (а и сада то ради као деда). Знали смо, наравно, да је то он, али смо свеједно волели игру и било је посебно занимљво што баш он долази у поноћ и доноси нам поклоне. За нас је то био прави Деда Мраз, и ако нисмо веровали у мит о Деда Мразу, веровали смо тати, веровали смо у љубав, веровали смо у тај магични тренутак када смо добијали пакетиће. Веровали смо у атмосферу која је била примерена, ништа мање дедамразовска. 🙂