Dok sam pakovala paketiće za decu, razmišljala sam o tome kada sam prestala da verujem u Deda Mraza. Nisam mogla da se setim. Da li to znači da, zapravo, nikada nisam verovala? Ili da, možda, nisam prestala? U svakom slučaju, šta znači verovati u Deda Mraza? Zašto neki ljudi smatraju da je bolje „na vreme“ reći deci istinu, dok drugi veruju da srećno detinjstvo podrazumeva i veru u ovog prezauzetog simpatičnog dekicu koji u ponoć ostavlja paketiće (poslušnoj) deci?
Prvo, čini mi se da je danas sve teže verovati u Deda Mraza iz prostog razloga – ne postoji jedinstven Deda Mraz (u koga bi se neko od ukućana maskirao) već dok taj jedan doputuje iz Laponije, deca su se već susrela sa brojnim Deda Mrazovima – na ulici, u vrtiću, na predstavama, u marketu, na reklamama, u igraonicama itd. Lako im, svakako, možemo reći da su to tek neke dede koji se oblače kao Deda Mraz, ali da će onaj pravi stići 31. 12. malo pre ponoći u ostaviti poklone ispod jelke.
Ali, zašto im to reći? Ima li smisla podsticati ovu ideju?
Nije teško razumeti zašto neki roditelji žele da njihova deca veruju u Deda Mraza što je duže moguće. Neki kažu da je reč o maštovitoj igri, koja je dobra za decu (mada je diskutabilno da li je reč o maštovitoj igri, ako nije u pitanju igra, već uverenje). Neki iz Deda Mrazovog tabora takođe navode da na ovaj način deca mogu da nauče nešto o empatiji, drugim kulturama i geografiji – dok zamišljaju kako taj isti Deda Mraz, koji je nebom doleteo do njih, prelazi okeane i planine kako bi deci širom sveta raznosio poklone. Dok je drugim roditeljima praktično da imaju spisak za Deda Mraza, kao i sistem negativne liste, odnosno – ucenjivanja da Deda Mraz neće doneti određeni poklon ako se dete ne ponaša kao što dolikuje, ili da neće moći da uđe u sobu ako su rasturene igračke itd.
Možda je sve to preterano, ali treba imati na umu da ne treba otići u drugu krajnost i smatrati da je pogrešno (opasno) verovanje u Deda Mraza. Razmislite, reč je o jednom zaista benignom verovanju. Vera u Deda Mraza je nešto što se (ipak) prerasta. Deca kada pređu taj prag verovanja u deda Mraza, ne osećaju se loše – prosto shvataju da je verovanje u njega nešto rezervisano za mlađu decu, nešto što su oni prerasli. Verovanje se razvija kako se dete razvija, i sve se samo odvija.
Nameće se jedno drugo pitanje – da li ohrabrujuće verovanje u Deda Mraza uzrokuje nepoverenje u autoritet uopšte, i da li je to dobra ili loša stvar? Ipak, autoritet se neće narušiti na ovaj način, tako da je efekat sigurno prilično mali. Ali isto tako, ne treba pretpostaviti da je podsticanje dece da ispituju autoritet nešto loše. Možda je, zapravo, korisno pokazati im da nema konačnih „čuvara istine“.
Nikada nije na odmet naglasiti da je praznična sezona (kakva god bila kulturološka ili religijska podloga) – generalno način da se povežemo sa porodicom i dragim osobama, i da pokažemo bliskim ljudima da brinemo o njima i da mislimo na njih. To je, u neku ruku i smisao darivanja. Mi poklanjamo, ali i dobijamo poklone, i deca će taj mehanizam početi da primenjuju i sami – poželeće da učestvuju u činu davanja, koji je jako važan! A trenutak kada deca shvate da je reč o međusobnom poklanjanju, koje nije uvek uslovljeno idejom nagrađivanja, već ljubavi, sanzaće nešto više, neku višu istinu, koja će možda i ostati utišana… Dok ne krenu i sami da biraju poklone i aranžiraju njihovo ukrašavanje.
To bi mogla da bude metafora i za sam život. Možete da budete tvrdokorni materijalista, i da uživate u ljudskom iskutvu, bez verovanja u magiju. Mi volimo da pričamo priče, potrebne su nam veze sa drugim ljudima, osećamo se uspešnijim kada verujemo u svrhu i značaj. Čak iako je značenje krajnje subjektivno, koga je briga? Mi sačinjavamo sopstveno značenje, koje je istovremeno tu da nas osnaži i oslobodi. Mi ne nasleđujemo shrhu od društva, iz nekog drevnog sistema verovanja koji nam se prenosi. Neke stvari na svetu su stvarne, neke nisu, neke su samo metafore ili samo osećanja. Na kraju krajeva, sami treba da izađemo na kraj sa njima, i tu nam Deda Mraz neće pomoći, ali ni odmoći.
Sećam se da se tata dugo maskirao u Deda Mraza (a i sada to radi kao deda). Znali smo, naravno, da je to on, ali smo svejedno voleli igru i bilo je posebno zanimljvo što baš on dolazi u ponoć i donosi nam poklone. Za nas je to bio pravi Deda Mraz, i ako nismo verovali u mit o Deda Mrazu, verovali smo tati, verovali smo u ljubav, verovali smo u taj magični trenutak kada smo dobijali paketiće. Verovali smo u atmosferu koja je bila primerena, ništa manje dedamrazovska. 🙂