Дечја игра се одвија на много различитих начина. Сви знају шта је „игра“ где год је виде – било на улици, на селу, у парку, на плажи, у учионицама или у играоницама. Људи који долазе из различитих економских и културних миљеа бивају укључени у игру од најранијег детињства. Ипак, тешко је дефинисати игру. Шта је игра и зашто је игра важна?
Игра је један од најважнијих начина да дете стекне есенцијалне вештине и знање. Из тог разлога, могућности игре, као и стварање одговарајућег окружења које промовише игру, истаживање и практично учење представљају срж квалитетних предшколских програма.
Научне студије протеклих тридесет година показују коју важност за целокупни људски развој има период од рођења до осме године живота. Током ових година развојем когнитивних, емотивних, социјалних способности, ствара се битан темељ за живот у одраслом добу. Иако читавог живота учимо, у раном детињству се учење одвија брзином коју касније у животу никада нећемо досећи. Предшколски узраст је, заправо, кључан за каснији успех у школи. А како предшколци најбоље постављају те темеље? Па – кроз игру!
Прве две године
Са адекватном стимулацијом, дечји мозак формира синапсе брзином од најмање 1000 по секунди. Стручнаци тврде да би тај број могао да иде и до једног милиона у секунди. Ове неуронске везе се подстичу квалитетним односима пуним љубави, у окружењу у коме се дете осећа сигурно, и где се цени блискост која доприноси каснијем социоемоционалном развоју. На који начин дете учи у овом узрасту? Пре свега, учи уз родитеље или блиске особе у које има поверење. Помера руке и прати покрете тела. Са чврсто изграђеном везом, дете уз одраслу особу учи о свету око себе истражујући околину и полако стичући самопоуздање за неке самосталне кораке. У овом узрасту дете хвата и баца предмете, слаже облике, трчи, окреће се око своје осе, радује се познатим звуцима, а занимљива му је и игра коцкама и другим предметима који могу да се слажу.
Од 3. до 5. године
Овај период се често назива “предшколски период”. Дечји језик, социоемоционалне и когнитивне вештине се убрзано развијају. У овом периоду су од кључне важности стимулација и учење које долазе кроз игру, читање, певање, али је такође битна и интеракција са вршњацима и одраслима код куће и у квалитетном окружењу (нпр. вртићу). Игра у предшколским годинама омогућава деци да истраже и дају смисао свету око себе, исто као и да користе и развију своју имагинацију и креативност.
Од 6. до 8. године
Овај период спада у рану основну школу. Учење засновано на играма је и даље пресудно, али се често занемарује услед неких академски оријентисаних приступа. Ипак, у овом узасту, активно учење кроз игру може позитивно променити дечји поглед на само учење и школске обавезе, као и ојачати мотивацију и побољшати исходе учења.
Учење кроз игру није резервисано само за предшколце. Подстицање интересовања и мотивације кроз игру у основној школи помаже деци да сами преузму одговорност за учење. На пример, играње друштвених игара може учврстити математичке концепте кроз стицање социјалних вештина. Читалачки клубови, драматизовање прича и друге читалачке игре подстичу креативност и љубав према читању. Игра утиче на креативност и машту, које су битне јер нам омогућавају да се осећамо испуњено, пронађемо задовољство и створимо нешто ново.
1. Игра нас спрема „за живот“
Већ смо рекли да деца кроз игру стичу јако важне вештине. Када деца одлуче да се играју, не размишљају на начин “Сада ћу нешто да научим из ове активности”. Ипак, њихова игра отвара непрегледне могућности учења у свим областима развоја. Развој и учење су комплексни, а ипак се одвијају помоћу нечега тако пријатног и природног, као што је игра. Док се деца играју у групи, могу испробати нове социјалне вештине (нпр. дељење играчака, тимски рад у виду заједничког склапања коцкица и сл), а игра је често прилика за неке друге изазовне когнитивне задатке (попут прављења зграде са мањим коцкама, ако веће нису доступне).
Од плесних образаца (нпр. један корак напред, један назад, окрет, па понављање) деца почињу да разумеју карактеристике образаца који су основа математике. Претварање или „симболичка“ игра (попут играња куће или продавнице) посебно је корисна: у таквој игри деца изражавају своје идеје, мисли и осећања, уче како да контолишу емоције, комуницирају са другима, решавају сукобе и стичу осећај успешности. Кроз игру деца уче да успостављају везе са другима и да деле, да преговарају и решавају сукобе. Игра учи како да буду вође, али и како да заступају себе и друге. Затим, игра је природно средство којим деца граде отпорност и вештине суочавања, док уче да управљају односима и баве се социјалним изазовима, они побеђују своје страхове (на пример, играјући се суперхероја). Уопште, игра задовољава основну људску потребу за изражавањем маште, радозналости и креативности, који су кључни ресурси у свету који се заснива на знању. Помажу нам да се изборимо, пронађемо задовољство и искористимо своје маштовите и иновативне моћи. Заиста, деца стичу важне вештине играњем и основ за комплекс важних „вештина 21. века.“
2. Игра поспешује комуникацију
Када се дете игра, било само или са другима, развија значајне говорне и језичке вештине, као и умеће слушања. Ако се дете игра само, обично ће причом пратити своју игру, па ћете моћи да чујете како говори померајући различите играчке. На пример „Сада ће суперхерој да скочи са високе зграде и спаси девојку из реке.“ Када се игра са другом децом, разговараће и договараће се око организације. Одредиће улоге ко је, нпр. продавац, лекар и сл. Уколико дође до неслагања, деца ће покушати да нађу решење. Изложенст додатном вокабулару обогаћује разноврсност речи које дете уграђује у свој језик.
3. Игра помаже да се развију социјалне вештине
У току игре деца ће научити шта значи тимски рад зарад заједничког циља. Једно дете ће водити игру, али мора да прати и потребе других. У току игре деца уче да буду асертивна, да преговарају, да се договарају и деле. Ово колаборативно умеће је важно у изградњи социјалних вештина и у стицању пријатељстава. Кроз игру, деца уче да овладају својим емоцијама. Чак и пре него што могу о томе да говоре, деца исказују своје емоције кроз игру, причу, уметност или неке друге активности. Јер језик је много више од изговорених речи.
4. Игра развија когнитивно, критичко мишљење и моторику
Критичко мишљење је способност да се анализирају и проберу информације како би им се дао смисао у контексту окружења. Ова вештина активира предњи део мозга који је задужен за пажњу, памћење, контролу и флексибилност. Деца користе критичко мишљење док разговарају о ономе што раде. Играње са геометријским облицима, коцкама, бројање – све су то примери важног учења које се одвија током слободне и осмишљене игре.
Игра такође даје могућност савладавања важних моторичких вештина. Деца прво развијају крупну моторику попут трчања, бацања и педалирања. Затим фину моторику као што је писање, бојење и притискање дугмића. Прескакање и окретање око своје осе помаже у развоју центра за равнотежу, пењање попут мајмунчића утиче на снагу, а спортске активности укључују координацију. Пажљиво слагање коцки и прављење куле не значи само учење о гравитацији и равнотежи, већ утиче на развој коодринације руку-очију. Када ваше дете буде било спремно да се само храни и облачи, стећи ће осећај независности.
5. Игра развија осећај самопоуздања
Један од најзначајнијих резултата игре је развој самопоуздања, чак и код млађе деце. Без самопоуздања, дете ће ретко прихватити неки ризик и испробати нове ствари. Бебе стичу самопоуздање схватајући да су њене потребе родитељима важне. Деца „користе“ одрасле као сигурносну базу помоћу које могу да истражују и уче о самопоуздању, непрестано откривајући нове ствари које могу сами да ураде. Када дођу у предшколско доба, знају да и даље могу да се ослоне на одрасле, али такође имају и потребно самопоуздање како би преузели одговорност.
6. Игра инспирише креативност
Креативност се догађа када дете удружи критичко мишљење и осећај слободе да би створило нешто ново и другачије. Замишљање или стварање нове игре је један од темеља дечјег света и деца ово почињу да практикују око друге године живота. Ваше дете може користити било шта у свом свету да подстакне машту, укључујући уобичајне предмете из домаћинства, јер је научило симболику – једна ствар може да замени другу. Некада ће користити подметаче за чаше као кексиће, некада папучу као гаражу. И не само што ће ове предмете употребљавати за игру, већ ће се и само играти различитих улога. Једног дана ће бити суперхерој, другог доктор, трећег тата/мама. Оваква игра омогућује деци истраживање различитих сценарија, реакција и закључака. Студије показују да деца која осмишљавају игру имају виши ниво интелигенције и веће когнитивне способности.
7. Игра је слободна
Игра пружа одећај слободе, а значај слободне игре је немерљив. Слободну игру карактерише то да су битнија средства него крајњи циљеви. Процес је важнији од неке коначне, завршне тачке. Битна је и флексибилност (предмети се стављају у нове комбинације или добијају нове улоге) и позитиван утицај на дечје расположење (деца се често смешкају, гласно смеју и отворено говоре да воле да се играју баш на тај начин). Ова игра се разликјује од истраживачке игре (истрага је усмерена ка нечему, ка неком циљу), од рада (рад такође има дефинитиван циљ) и од игара са правилима (игре које осмишљава одрасла особа, или су правила унапред одређена самом игром). У развојном смислу, игре са правилима су чешће након шесте године старости, док је слободна игра карактеристичнија за узраст од две до шест година.
Многи истраживачи се слажу да је игра забавна, флексибилна, добровољна, укључује активно ангажовање. Кроз осмишљену игру, која подразумева учешће одрасле особе, дете такође осећа радостне аспекте слободне игре, али уз вођство и упутства одрасле особе, која жели да буде сигурна да дете напредује ка одређеном циљу. Који год да је тип игре у питању, игра помаже детету да развије важне вештине које ће му бити потребне у одраслом добу.
8. Игра је смислена
Иако игри понекад оспоравамо значај, јер није довољно „озбиљна“ активност, игра је можда нешто најсмисленије што можемо себи да пружимо (иако текст није о томе, игра има много бенефита и у старијем добу). Деца се играју да би дала смисао свету који их окружује, и тако проналазе смисао у искуству повезујући ствари које већ знају. Кроз игру, деца изражавају и проширују своје поимање властитих искустава.
Потребно им је много игре са чврстим предметима како би разумели апстрактне концепте. Нпр. играјући се са играчкама геометријског облика, уче да два квадрата могу формирати правоугаоник, а два троугла квадрат.
9. У игри је често мање – више
Ако видите да се дете досађује, немојте одмах мислити да је то стање које морате ви да решите. Пустите дете да се само избори са тим осећањем и нађе себи забаву. Таблети, мобилни телефони, јутјуб снимци могу бити магарећа услуга – дете ће се привремено „забавити“, али тај начин је пасиван. Пустите дете да буде активно и да некада без ваше помоћи (а посебно без помоћи шарених екрана) пронађе занимацију и створи игру ни из чега.
10. Игра је радосна
Погледајте децу (па и одрасле) док се играју. Често се смеју. Наравно, игра може имати и фрустрирајуће и изазовне моменте (Чији је ред? Зашто ова зграда од коцкица неће да стоји?), али у целини игру прати осећај уживања, мотивације, узбуђења и задовољства.
11. Закључак: Заиграјмо се и сами, јер нам игра помаже да будемо овде и сада
Док се играмо са децом и ми можемо, гледајући њих како уче, да и сами научимо много. Када се деца заиграју забораве на све што их окружује. Цео свој свет сместе у игру. Није ли управо то оно што нама одраслима недостаје? Да се препустимо и заборавимо на бриге које нас окружују, било да је то веш који треба да се простре, рачун који је овог месеца нешто већи, кифлице које треба да се умесе? Док радимо једну ствар, већ бринемо о другој. Зато је потребно да се повремено заиграмо са децом (сетите се значаја слободне игре па немојте то да радите стално) и препустимо се слободи садашњег тренутнка из које можемо да научимо много и сами.
Ауторка: Милена Илић Младеновић